Brak je najstarija i najvažnija društvena institucija u kojoj se prepliću i sukobljavaju interesi države, crkve, društva i pojedinca. Ova knjiga sagledava brak kroz uticaje pomenutih aktera u Srbiji XIX i XX veka – u vreme stvaranja moderne države i društva. Predstavljena su i preovlađujuća mišljenja o braku u široj javnosti, a pogotovo o braku „iznutra“ – iz perspektive samih bračnih partnera. Rekonstruisani su prizori iz bračnog života običnih, „malih“ ljudi, koji su u tradicionalnoj istoriografiji retko kad vidljivi. Uvidom u bračnu svakodnevicu onovremenih žena i muškaraca – u njihov emotivni svet, želje, težnje, potrebe, brige i probleme, znatno se ne samo širi već i menja oveštala perspektiva iz koje savremeni čitalac obično posmatra srpsko društvo u prošlosti.
„Zabranjuje se svakom ocu i materi ženika i devojke da ne bi prinuđavali momka da on onu devojku uzme koju nema volju uzeti, ravno i devojku silom naterati za momka da pođe kog ona ne miluje, zato što iz ovakve protivnosti mnoga zla sleduju momcima i devojkama, i ovim načinom nazivaju se otac i mati svoje dece ubice.“ – Uredba o braku, 1818
„U XIX veku gotovo sve političke elite u Evropi smatrale su da je brak prevashodno javna institucija, a ne privatni aranžman dvoje ljudi. Stabilnost braka smatrana je jednim od najvažnijih preduslova za stabilnost društvenog poretka u celini. Stoga osnovni principi bračnog zakonodavstva nisu podrazumevali individualnu slobodu i volju bračnih partnera, već je brak smatran moralnom i pravnom institucijom nezavisnom od volje supružnika.“
– citat Jozefa Emera iz poglavlja „Brak“, Porodični život u dugom XIX veku 1789–1913)
