Lepljivi listići predstavljaju kolekciju mikroeseja − filozofskih ali i intimnih zapisa o životu, jeziku, ljubavi, Bogu i ljudima koje je Epštejn prikupljao tokom proteklih 30 godina. Na pola puta između eseja i aforizama, listići se mogu shvatiti kao kratke beleške, ali i kao prolećno lišće, zametak misli, još uvek lepljiv od smole, kako sugeriše autor. Šuma reči, u čijem se prijatnom hladu odmara čitalac tokom 144 neradna dana koje je autor zamislio za čitanje ovih zabeleški, razlistava se u živu intelektualnu igru koja na mnoge načine može inspirisati. Šta je bibliomelanholija, a šta živoumlje, ko su vilkonjmravi i šta znači biti nedoljubljen, samo su neka od pitanja koja pokreće Epštejnov čudesni mehanizam stvaranja reči kroz filozofsku igru.
Oneobičenost i lepota sveta Lepljivih listića ogleda se u njihovoj iskrenosti, neposrednom i intimnom tonu kojim se pristupa „velikim temama“ i dirljivim pokušajima da se makrokosmos oličen u večnim preispitivanjima uma dodirne s mikrokosmosom − kratkoj refleksiji na lepljivom papiriću koja uprkos svim ljudskim naporima ostaje trošna i prolazna.
