Kada prilazimo delu Ljubomira Tadića moramo da uključimo i jedan hermeneutički napor da razumemo kontekst vremena i okolnosti u kojima je nastajalo. To ne iz razloga da bi se tražilo razumevanje što je nešto rekao blago i oprezno s obzirom na okolnosti, već obrnuto, da vidite da je pisao, činio i govorio i ono što drugi nisu smeli, s obzirom na okolnosti. Malo je bilo ljudi koji su poput Ljubomira Tadića pomerali granice slobode u Jugoslaviji i Srbiji. On je govorio najviše o slobodi, dostojanstvu, solidarnosti, prirodnom pravu, represiji, revoluciji, utopiji, demokratiji, kritici, javnosti, emancipaciji, politici, retorici. Ko je više kritikovao autoritet, tradiciju, vladajući poredak, cenzuru, despotiju, demagogiju, tiraniju, idolatriju, bahato neznanje i kukavičluk? Ko je više od njega ’javno upotrebljavao um’ u našem vremenu i na našem tlu?“ Dragoljub Mićunović
