U tihim časovima najviše je voleo da razgovara sam sa sobom, tražeći utehe i potpore u filozofiji. Te razgovore ostavio je bez određena reda zabeležene u spisu Razmatranja o samom sebi.
To je odjek nemira i umora koji je svakodnevno rastao, znak očajanja i straha od smrti koji se nikad ne stišava i ne rastura, odražaj poznih jesenjih dana Rimske imperije, i kad čovek čita taj dnevnik, u kome je car naslikao intimnog sebe, čini mu se kao da hodi po jesenjoj šumi, koja je puna mirisa od zlatnog i purpurnog lišća koje vene.
Ono što najviše zrači iz toga dnevnika, koji nije drugo nego monolog iz tragedije velikog srca, jeste iskrenost carevih sopstvenih osećanja. Šta su bolovi napravili od njega kao čoveka, muža, roditelja i cara, a šta je on kao mudrac napravio od bolova! Sve što je car-filozof pisao o životu i ljudskoj bedi zadahnuo je osećanjima koja je sam negovao.
Vidna je sumnja koja često izbija iz njegova verovanja, vidan je bol koji je bolovao u časovima sumnje, napor da razumom stečene misli pomiri s verom u svom osećanju, kao što je vidna i vera u nepobedivost ljudskog uma…
