Francuski akademičar Sen-Rene Taljandije napisao je istoriju oslobođenja Srbije u XIX veku sa puno toplote i ljubavi prema srpskom narodu. Zaustavljajući se na svršetku druge vladavine kneza Miloša, ovaj naučnik nalazi, da se dalji period srpske istorije ne može u celini pravično oceniti sa razloga, što je još vrlo blizu nas. On ostavlja amanet trudbenicima, koji su imali kakvu ulogu u samoj drami, publicistama, koji su je pratili od pojave do pojave, putnicima, koji su joj prikupljali tragove, i najposle istražiocima, koji su bliže stajali i ljudima i stvarima, da prikupe građu za istoriju, koja bi opisala: zakonodavne reforme kneza Mihaila, ustanovljenje narodne vojske, nove sukobe, koje je izazvalo nezakonito bavljenje Otomana u Srbiji, bombardanje Beograda, predaju gradova kneževini, ideju sve popularniju, da se uspostavi velika Srbija itd. Svi ti, i drugi predmeti, koje on još imenuje, zaslužuju, po njemu, da se ozbiljno ispitaju, a on je, za divno čudo, mada je daleko bio od Srba i Srbije, prozreo tako duboko u srpsku istoriju, koju je pisao, da mu se do danas ni jedan srpski istoričar ni približio nije.
Ovome slavnom naučniku imam da zahvalim, što sam se odvažio, da nastavim ne laki posao, kome je zadatak da opiše neke od ovih predmeta, koje on preporučuje pažnji trudbenika i publicista.
Ne mogu reći, da me je on na taj posao naveo, ali me je, svakojako, na nj ohrabrio, jer kad je izašla istorija Taljandijeva, bio je već gotov veliki deo radova, koje sada predajem javnosti u vezi i celini pod imenom: „Spoljašnji odnošaji Srbije novijega vremena.”
Onaj deo ovih radova, koji je prvi sveta ugledao, pisan je još 1863. u Carigradu, a štampan je 1872. u Beogradu pod imenom „Bombardanje Beograda.” Zatim su 1874—1875. pa 1880—1881. produženi radovi, koji se bave odnošajima između Srbije i Porte posle bombardanja Beograda (1862-1867). Ovi su odlomci štampani u mesečnom časopisu „Otadžbini” na svršetku 1880. i kroz celu godinu 1881.
Posle sviju ovih poslova, ja sam se povratio, da proučavam spoljašnju politiku Srbije od 1848—1858, jer sam našao da se bez dovoljnoga znanja ove decenije ne može dobro razumeti druga značajnija decenija, koja za njome ide. Otuda su ponikli poslovi pod imenom: „Srbija i Srpski pokret u Ugarskoj 1848—1849“, a Srbija i Krimska vojna 1852—1856“ i „Propast oligarhije 1856—1858”, štampani u „Glasniku Srpskoga Učenog Društva”, — knjigama 55, 60 i 66.
Odziv, koji su našli ovi radovi u slovenskoj književnosti, a ne manje i u čitalačkoj publici srpskoj, ohrabrio me je, da ovaj ceo period spoljašnje politike srpske, od dvadeset godina, na novo pregledam i popunim pre nego što bih ga u celini javnosti predao. Otuda su postale dve nove glave, koje do sada nisu nigde štampane, a obuhvataju spoljašnju politiku kneza Miloša za druge vladavine njegove, i nacrt opštega političnog pravca druge vladavine kneza Mihaila. Prvi posao nosi ime: „Restauracija (vaspostavljenje) 1858—1860,” a drugi, „Novo doba 1860 — 1862.”
Eto šta će čitaoci naći u ovim knjigama. Prve tri glave njihove ulaze u red istorijskih studija, a ceo dalji niz međunarodnih odnošaja uzima oblik uspomena, iz onoga kruga, u kome sam se ja kretao. Beleške ove vrste, koje u ovome delu zauzimaju dve trećine njegove, mogu da posluže istoriopiscu i kao gradivo za istoriju, i kao put, kojim on može i bolje i pouzdanije da uđe u intiman razvitak i bliže shvatanje njenoga procesa, no što se taj zadatak može da postigne pomoću mrtvih dokumenata, ili suhoparnih hronika. I sama nauka priznaje vrednost ovoj vrsti književnosti, koja je poznata pod imenom memoara. Ona može naročito da bude od korisne usluge mlađem naraštaju, koji pred sobom gleda svršena dela, ali se njegovom pogledu izmiču i oni trudni i pokriveni putovi, kojima se do njih došlo, i ono staro stanje, iz koga je nov život postao.
Kad danas gledamo našu narodnu zastavu na bedemima ponosnoga Beograda, na zidovima Šapca, Smedereva i Fetislama; kad pored Sokola i M. Zvornika mirno putujemo; kad u Užicu ni od čega više ne prezamo, — mi zaboravljamo, da su se tu, juče, sa svim drugi prizori, predstavljali: da je onde divlje varvarstvo besnilo, gde sada cvetaju središta građanske kulture, gde se podižu hramovi nauka i veština. Kad smo juče, sigurni s leđa, pošli da vršimo sveti zavet kosovskih junaka, mi besmo već zaboravili, da su, deset godina pre 1876, naše najnaprednije varoši stajale pod topovima turskim, a našim borcima da bi onda pretila s leđa opasnost, koja bi ih na prvom koraku mogla zaustaviti.
I zato nam se čini, da je ovaj istorijski oblik dosta i zabavan i poučan, da nas provede kroz sve mene i napore, kroz koje se prošlo, dokle se nije došlo do rezultata, koji nas mogu i da uspokoje, i da nas potkrepe nadom na dalju naprednu budućnost.
Ovaj put može naročito da se upotrebi s korišću, kad se hoće da izlaže razvitak međunarodnih odnošaja, koji se obično rado krije od pregleda širih krugova, a ponajpre razvitak onih odnošaja, kakvi su se ispredali između Srbije i Otomanske porte posle bombardanja Beograda, da se, dobitkom gradova, završe potpunim uspehom Srbije.
Moja je briga bila, da ove događaje izložim najobjektivnije. Kao suradnik, da ne bih prema drugim trudbenicima na polju istorije ovih sedam godina, bio nepravedan, ja sam, kao pisac, izbegavao svaku oštriju kritiku, koju svaka politička radnja može sobom često da donese; sam pak, kao radnik, ja sam lično iščezavao koliko je god dopuštao oblik spisa.
Nisam, u ovome radu, ni trenutka gubio iz očiju potrebu, da se književnost zakloni od uticaja dnevne politike. Interesi su politike promenljivi, a interesi književnosti ostaju vazda stalni i večni, kao što je večna i sama istina. Ako bi politika i uspela, da njih trenutno i zamuti, ne bi ih ona nikako mogla konačno smesti, da kad tad ne izađu na svetlost.
Rukovođen ovim osnovima, ja se nadam, da mi je pošlo za rukom, da budem prema svakome pravedno obazriv. Dopuštam, da se moj spis može popuniti, ali sumnjam, da se može i u kome delu svom oboriti.
I suradnici, kad beleže događaje, mogu se uspeti do istorijske objektivnosti, pošto oni ne mogu ne znati, da je samo istorija pozvana, da svakome suradniku odredi deo priznanja, kad se ovo ima na više delova da podeli. A što se tiče moje ocene, ja sam je unapred, (još 23. marta 1866) izrazio u jednome pismu, koje sam upravio svome ministru Iliji Garašaninu iz Carigrada ovim rečma: „ma koga od nas poslužila sreća da dođe prvi na belegu, svakolika vojska deli zaslugu; mi ćemo tada svi čestitati i sebi i zemlji: soldatima biće hvala, a slava je generalska” (kneževa).
U Beogradu 1. januara 1887.
Jov. Ristić
