Proboj Solunskog fronta najslavniji je trenutak novije srpske istorije. Njime je Srpska vojska rešila Prvi svetski rat. Danas se, međutim, o ovim događajima kod nas vrlo malo zna. Već od 1918. godine polako su potiskivani u zaborav, da bi u vreme Titove Jugoslavije postali zabranjena tema sve do kraja sedamdesetih godina. O njima se najviše govorilo i pisalo 1988, povodom sedamdesetogodišnjice. Iako je godišnjica pala u vreme ponovnog buđenja srpske nacionalne svesti, veći rezultati su izostali. Tako je Solunski front u zadnjih skoro sto godina počeo iščezavati u svesti naroda. Na Zapadu se u tome otišlo još dalje. U svim ozbiljnijim dokumentarnim filmovima o Prvom svetskom ratu Solunski front skoro se i ne pominje, pogotovo ne njegov proboj koji je odlučio ishod rata. Stanovništvu na Zapadu se predstavlja da je rat završen sam po sebi. Vladajući krugovi u Engleskoj, Americi i Francuskoj nikada neće priznati da je rat rešen pobedom Srba na Solunskom frontu.
O Solunskom frontu kod nas je napisano nekoliko knjiga iz vojne istorije, sa suvoparnim podacima o kretanjima jedinica, dejstvu artiljerije i pešadije, gubicima i slično, ali bez detaljnih opisa borbi. Objavljen je i manji broj knjiga svedočenja samih Solunaca, njihovih ratnih dnevnika i sećanja.
U knjizi je učinjen pokušaj da se na osnovu ratnih dokumenata i svedočenja učesnika što vernije prikaže kako su izgledale borbe i život srpskih vojnika na Solunskom frontu, imajući u vidu da su borbeni izveštaji pisani škrto, a u najžešćim borbama uopšte nisu ni pisani, dok su svedočanstva malobrojna. Glavni izvor bila su svedočenja učesnika, jer su jedino oni mogli da opišu kako su izgledali juriši na Kajmakčalan, noćne borbe prsa u prsa i prepadi srpskih jurišnika. U suštini, nastojalo se opisati sve ono čime se vojna istorija ne bavi u pojedinostima. Cilj ove knjige je da nas podseti ko i šta su bili naši preci, čiji bi primer uvek valjalo da sledimo.
