„Završio sam svoj prvi roman, Dževdet-beg i njegovi sinovi, ruke su mi se tresle dok sam prekucani rukopis još neobjavljenog romana pružao ocu da ga on pročita i kaže svoje mišljenje. To mi nije bilo lako, jer sam verovao u njegov ukus i intelekt: bilo mi je veoma važno njegovo mišljenje jer se on, za razliku od moje majke, nije protivio mojoj želji da postanem pisac. U to vreme otac je bio odsutan i nije bio s nama. Nestrpljivo sam čekao njegov povratak. Kada je dve nedelje kasnije stigao, potrčao sam da mu otvorim vrata. Otac ništa nije rekao već me je iznenada tako zagrlio da je bilo jasno da mu se knjiga veoma dopala. Na tren smo zaronili u onu vrstu čudnovate tišine koja često prati trenutke snažnih emocija. Potom, kada smo se umirili i počeli da razgovaramo, otac je pribegao preterano visokoparnom jeziku da bi istakao svoje poverenje u mene ili u moj prvi roman: rekao mi je da ću jednoga dana dobiti nagradu koju toliko srećan sada ovde primam."
Orhan Pamuk, „Kofer moga oca“
