Koliko puta nas, posle nekog uspeha, umesto da uživamo u rezultatima svog truda, preplavi neopravdani osećaj nedoraslosti? Koliko puta poslušamo onaj glasić koji nam šapuće „ti to ne zaslužuješ, ti si prevarantkinja, uskoro će otkriti tvoju nestručnost”?
Taj strah da će nas „raskrinkati” simptom je klasičnog sindroma uljeza. To je tiho stanje koje pogađa mnogo više ljudi nego što mislimo. Oni koji pate od njega žive pod kupolom anksioznosti, osećaja krivice, straha od tuđeg suda. Ali sindrom uljeza nije nešto na šta smo osuđeni. Naprotiv. Prvi korak je prepoznati ga, kako bismo ga preobrazili u put ka ispunjenom i svesnom životu. Polazeći od ličnog iskustva, Florensija di Stefano Abičain u ovoj knjizi otkriva svoj put – i svoje strategije – kako bi nam pomogla da ponovo verujemo u sebe i otkrijemo radost samopoštovanja.
Strah da ću biti raskrinkana, prestravljenost da nikad nisam na visini zadatka, da ništa ne zaslužujem, prati me trideset godina i još ne znam jesam li se takva rodila ili je sve počelo jednog određenog trenutka u mom životu nekim događajem koji je poslužio kao okidač. Činjenica je da me je u jednom trenutku nelagoda koju sam osećala naterala da se informišem i da je dublje proučavam sve dok nisam uspela da joj dam ime: sindrom uljeza. U ovoj knjizi pokušavam da prenesem ono što sam shvatila o tom „stanju”, kako živeti s njim i upravljati njime. A da bih to uradila, poslužiću se jedinom metodom koju znam: počeću od sebe, od svog iskustva, iskoristiću sopstvene utiske, osećanja, ono što sam proživela, da bih identifikovala ono što nije nikakva bolest, već je forma mentis ili, ako vam se tako više sviđa, predodređenost duše koja pogađa mnogo veći broj ljudi nego što mislimo, tako da ćete se posle toga možda osećati manje sami a više shvaćeni.
Drugim rečima, nadam se da ce ova knjiga makar malo pomoći onom ko je čita, da ce postati stimulus za rasvetljavanje sopstvenih mogućnosti, pri čemu nećemo dopustiti da nas obuzmu zabrinutost i strah od neuspeha. Biće to moja najveća pobeda, koju, jasno, ne zaslužujem.
Florensija di Stefano Abičain
