Nakon višegodišnjeg boravka u sanatorijumu, knez Lav Nikolajevič Miškin vraća se u petrogradsko društvo, ali njegovo ponašanje, obeleženo iskrenošću i naivnošću, čini ga neuobičajenim i teško razumljivim. Stoga ga brzo proglašavaju idiotom. Međutim, povrh prostodušnosti, odlikuju ga i izuzetna moć opažanja i duboko razumevanje.
Kao stranac u svetu u kojem se čine brojni moralni kompromisi, Miškin neočekivano ulazi u živote ljudi koji svojim postupcima narušavaju društvene konvencije. Njegova dobrota privlači razvratnog trgovca Rogožina i fatalnu lepoticu Nastasju Filipovnu, ličnosti u tragičnom sukobu sa sobom i svetom. Njihova povezanost s Miškinom uvlači ga u vrtlog strasti, ljubomore i izdaje, te on postaje svedok dubokog ljudskog stradanja. Naposletku, Miškin doživljava tragično otkriće: istinska dobrota, u surovom svetu, često ne može da opstane.
„Knez Miškin je pokušaj Dostojevskog da naslika pozitivno lepog čoveka, ali je rezultat toga da je taj čovek, taj Hrist, uvučen u stihije strasti i on sam slomljen i slama druge. U Miškinu, Dostojevski je pokazao kako je nemoguće biti Hrist među ljudima“ – Nikolaj Berđajev
„Knez Miškin, kao nosilac reči i ideologije, ne zatvara i ne zaokružuje likove oko sebe. On ne postaje autoritativni centar romana; naprotiv, on je neprestano provociran tuđim glasovima i tuđim svesnostima (Nastasja Filipovna, Rogožin) i ne može izreći završnu reč o njima.“ – Mihail Bahtin
Predgovor romanu Idiot napisala je prof. dr Kornelija Ičin, redovna profesorka na Filološkom fakultetu na Katedri za slavistiku.
Dostojevski je od svih svojih dela najviše voleo roman Idiot.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.
