Poezija Ivane Maksić je poziv na klasnu pobunu, davanje glasa osujećenima i prekarnima, koji su glavni junaci ove knjige. Ulazeći u dijalog s različitim društvenim konstruktima, ali i literarnim tradicijama i tzv. univerzalnim vrednostima – kao prećutnim partnerima u održavanju postojećeg poretka – čitalac, zajedno s pesnikinjom, prepoznaje smisao borbe, ali i ishodište teksta, u mogućnosti za stvaranje nove društvene zajednice. Idejno i ideološki nedvosmislena poezija poput ove mogla bi na tom putu poneti baklju.
KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM
tog dana, evo, ginu konji
svi jahači moji kroz maglu, kopljima
kroz vodu, krv, šumu, vatru,
vatra, vatro, gorim, rekli su
ivana, rekli su, ona, ta, žena, ja
na ivici, do kraja, uvek kroz tajne
vira, vihora, čizme su stradale,
talas je pucao, nikada, znaš,
goniči robova iz prošlog života
nisu ustuknuli, kćeri, vatra,
plamičci se kotrljaju, plivaj,
idi dalje od mene, preplivaj
svе bure, budi leden grumen uglja,
budi nevidljivi dijamant,
samo ne vuci prtljage incestuoznih
sinova za sobom, ne govori mnogo,
preobrazi se, preobrati, stišaj sve
ne i vatru, vatrom budi, gori, ne traži
merdevine, izbegavaj sahrane, ne nosi
cipele, dalje od svake bolesničke sobe,
ne obaziri se na moral,
ti, daleki prijatelju,
ne nosi belo, nemoj, nikada,
kao prkos ostani, hrid, cvet nara
ne maši nikome, ni meni, ni izdaleka,
ne maši, preziri rastanke,
ne pružaj šake pri pozdravu,
ne uzgajaj metak u dlanu,
ne lomi strele, neka ih, u mesu,
drugi ih ne vide
ne grli kad ostavljaš
drugi ne vide
ne osmišljavaj odlaske i boli
drugi ne vide
kćeri, vatro, moja nisi, beži
samo nestani, drugi ne vide,
samo nestani
