Kako rečima izraziti prazninu, otuđenost, bol, čežnju za ljubavlju, za drugima? Na ova pitanja odgovara nagrađivani pesnik Robert Simonišek pretačući predverbalno stanje u stihove: „Bez nekoliko grama ljubavi bih odustao.“
Robert Simonišek, doktor nauka u oblasti istorije umetnosti,
dvostruki dobitnik Rožančeve nagrade za esejistiku, zbirkom Ono što dopuštaju osećaji postigao je najviše u svom poetskom izrazu. Od „katalogizacije“ je prešao na autoportret“ i došao do ogoljenosti – kako danas pisati nepretenciozno, bez plana, koncepta, a da se ne sklizne u nepoznate, ustaljene, vodeće talase stanja modernog
društva i pojedinca u njemu [...] U pesmama se, više nego izvan njih, otkriva ono nevidljivo i nečujno, ono što je toliko individualno i intimno da postaje opšte, ljudsko, čim se izrazi pravim rečima (uključujući reči zdravog razuma). Tu su primarni osećaji, emocije u duši. Strpljenje i posmatranje. Svaki udah, svaki pokušaj pesme je pružena ruka koja „zaustavljenom životu“ pokušava da pomogne da pređe granicu. - Petra Koršič
