Aspekt „psihološke stvarnosti” koja se prepoznaje u Hajneovim pesmama izvire iz nostalgičnih sećanja na dve velike, a nesrećne ljubavi u njegovom životu, ali tu su i drugi motivi od saživljavanja sa prirodom do političkih ideja prve polovine XIX veka. Primamljivost njegovih stihova počiva na upotrbi pevljivog narodnog tona nemačkih narodnih pesama. Mnogi kompozitori su upravo zbog te melodičnosti komponovali svoja dela oslanjajućise na njegove stihove. Onovremena popularnost Hajneove poezije počiva na ovim temeljima.
Kontrasti i originalnost u njegovim pesmama ogledaju se u suprotnosti objektivnog tona kojim izražava duboko lična osećanja, što je istovremeno i karakteristika epohe u kojoj je stvarao, epohe prelaza iz romantizma u realizam.
