Epigrami su autorski opit sažimanja, ali i opit variranja, odmeravanja sitnih ali osetnih preinačenja, senčenja. Izoštravanje osećaja za nijansu: u slici, raspoloženju, zaključku. Makar u zvučnom trenju reči, čiji upliv na semantiku pojačano osećamo u redukovanom obimu. Ponavljanja, razume se, i nema. Samo rekreiranje trenutaka što ih život iznova donosi. Tako je i u novom korpusu Danojlićevih „pesmica i epigrama“, naslovljenih Hrana za ptice. Pesme zahvataju, sažimajući, sav neuokvireni metež utisaka dnevnih i noćnih, viđenja realnih i uobraženih. Neke su uronjene u časove osame i samoispitivanja lirskog ja, što se najpre „rve sa sobom“, ali i udesom dodeljenim prostorima tuđine i zavičaja, privlačnim i odbojnim u isti mah. Paradoksi su bolje rešenje od ništavila, paradoksalni smisao je dublji smisao...
Dragan Hamović
