U istoriji japanske poezije, ime Macuo Bašoa (1644-1694) uvek je povezano sa poetskim žanrom haiku – danas najpoznatijom, i u svetu popularnom, japanskom pesničkom formom, koja ima svega 17 slogova raščlanjenih u tri stiha (5-7-5). Iako je u početku haiku bio pesnička razonoda, on će se vremenom razvijati i dostići nivo visoko-estetske umetnosti. Tome je u velikoj meri doprineo i Macuo Bašo, koji važi za jednog od najvećih haiku pesnika, ne samo u vreme kada je živeo, već i danas, a njegove se mnoge pesme smatraju remek-delima japanskog pesništva. Tako su u ovoj knjizi iznete filosofske osnove njegovog pesništva, kao i elementi koji čine njegovu poeziju posebnom i aktuelnom čak i danas.
U proučavanju poetike Macuo Bašoa ne može se zanemariti uticaj taoizma i zen budizma na njegov rad. Posebno je filosofija Čuang Cea uticala na misao i estetska, kao i pesnička načela Bašoove poezije. Poređenjem Čuang Ceove poznate priče „Leptirov san", u kojoj je ovaj čuveni taoistički filosof izrazio suštinu svoje filosofije, i Bašoovih pesama u kojima se pojavljuje san ili leptir (ili oba zajedno) uviđamo da je i čuveni haiku pesnik preuzeo taoističko shvatanje stvarnosti i života – tačnije, shvatanja jave kao sna i potrebe za velikim buđenjem, a leptira kao simbola nestalnosti postojanja, ali i lakoće življenja.
