Antologiju poezije francuskog dadaizma je priredio i preveo mr Dušan Stojković. Antologija obuhvata radove 36 pesnika dadaista.
Dadaizam je umetnost provokacije. Traži stalne kontakte i sukobe s publikom. Gaji kabaretsko. Umetnost je u pokretu.
Hugo Bal piše: „To što mi zovemo Dada je luda igra ništavila, u kojem su izmešani svi najveći problemi… […] Dadaista voli neobično, čak i apsurdno.“ Giljermo Tore: „Ništavilo! Dada je zapravo bio prvi susret s ništavilom.“ Žan Arp će napisati kako poezija „izlazi iz utrobe pesnika ili iz svakog drugog njegovog organa koji je uskladištio rezerve […] On kukuriče, psuje, jeca, frflja, jodluje kako mu dune. Njegove su pesme kao priroda: smrde, smeju se, rimuju se kao priroda.“
Po Bretonu, reči „prestale su da se igraju, reči vode ljubav“. Stvara se fonetska poezija, vizuelna poezija, kolaži, upotrebljava se topografski reljef. Pesme se prave i makazama. Njima se osvaja komično i trešti smeh. Ništa slobodu stvaranja ne ograničava.
U našoj antologiji predstavljamo francuske, ali i pisce drugih narodnosti (Evola, Uidobro, Iljazd, Stravinski, na primer) koji su ili pisali na francuskom ili bili objavljivani u dadaističkim časopisima na francuskom jeziku koji su bili štampani u Ženevi, Parizu, Njujorku, Briselu i drugim gradovima. Tu je i nekoliko pisaca koji su sa dadaizmom sasvim primetno koketovali.
Osnovni zadatak ove antologije bio je da pokaže kako je poezija koja je samu sebe vatri i nestanku namenila bila u stanju feniksovski da uzleti i kako ona obasjava i trenutak u kojem jesmo vatrometom pravog, neuništivog pesništva.
LUJ ARAGON (1897-1982) – TAJANSTVENI ŠARLO
Lift uvek silazi tako da dah se gubi
i lift se uvek penje
Gospođa ova ne čuje reči nijedne
izveštačena sva je
Snevao već sam da s njom o ljubavi zborim
Oh službenik
smešan tako s brcima i obrvama
veštačkim
Viknula je kada ih cimnuh
Čudno
Bi što videh Ta otmena strankinja
Gospodine nisam od lakih ženskinja
Zazvižda tu ružno
Na sreću imadosmo
od svinjske kože torbe
izdržljive
Ova
Dvadeset dolara
Ona ih hiljadu ima
Uvek je deo istog sistema
Nema mere
niti logike
promašena tema.
ŽAN ARP (1887-1966) – DOMAĆE KAMENJE
kamenje je utroba
bravo bravo
kamenje je vazdušno stablo
kamenje je granje vode
na kamenu koji ispunjava usta
širi se riblja kost
bravo
glas kamena je
nasamo
stopu po stopu
s pogledom kamena
kamenje je neravno poput tela
kamenje su oblaci
pošto druga njihova priroda
igra po njihovom trećem nosu
bravo bravo
kada se kamenje češe
nokti prodiru u koren
kamenje ima uši
da bi pojelo tačno vreme
na oblaku koji zauzima glavi mesto
narasta prirodni nos
nokti pogleda grebu prirode korenje
kamenje se širi i igra po oblacima
bravo bravo
uši prodiru u korenje
treći kamen jede vazdušnim telom
drugi kamen nogama jede
bravo bravo bravisimo
riblje kosti imaju glas vode
kada noge plešu po glavama
nokti prodiru u kamenje
vreme se češe
bravo
utrobe su korenje
kamenje se u glave pretvara
priroda je tačna
noge koje igraju po granama tela
imaju uzburkan pogled
pogled ribljih kostiju vremena
na prirodno mesto dospeva noga
bravo bravo bravo bravo
uši nosevi usta glave noge kamenje jesu
POL ELIJAR (1895-1952) – SPAVAČ
Tužan, umreće sasvim neobično,
Oči će upasti u kesu obraza
Usne se uvući, nos suziti,
Nada: zaspaće.
Na tolikim morima, tolikim tavanima,
Mrtav mornar,
Spavaće.
Okačeni bičevi, džepovi, džepovi na prsniku,
Stolica je teža,
Zemlja uža,
No san ne biva šetnja.
Mlada smrt, buduća smrt.
