Više od jednog i po stoleća posle prvog objavljivanja (1846), “Smrt Smail-age Čengića” i dalje važi kao jedno od klasičnih i istovremeno uzornih pesničkih dela svoga vremena. Poput Petra II Petrovića Njegoša s kojim je poređen i čija je ličnost s razlogom dovođena u vezu sa njegovim Smail-agom, i Ivan Mažuranić (1814-1890) je bio i pesnik i državnik, onaj ko kazuje o svetu i onaj ko uticajno deluje u njemu u isti mah. Etos kolektiva i zajednice nasuprot psihologije pojedinca i individue - to je „misao vodilja" Mažuranićeve slavne poeme. Smail-aga kao „negativni junak" prikazan je kao zlotvor i mučitelj, nasuprot „karakteru" kolektiva u vidu „brđana". Ipak, Mažuranićev Smail-aga ispoljava i neka druga htenja i osobine, koja mu daju izvesnu „reljefnost", primerenu složenosti umetničke zamisli celog speva, čime se uspostavlja ona krhka ali za divno čudo trajna ravnoteža koja zaista uspelo književno ostvarenje čini uvek iznova čitalački intrigantnim i iznutra dinamičnim i živim.
