Vojislav Ilić (1860-1894) je oslobodio srpsku liriku romantičarskih tematskih okvira, njene formalne labilnosti i potčinjenosti usmenom stihu i otkrio nova vrela metričko-ritmičkim mogućnostima naše reči. Ispod tog krila izašli su pesnici najviših vrednosti - Jovan Dučić, Vladislav Petković Dis i Aleksa Šantić, a uticao je i na pesnike drugih južno-slovenskih naroda - Kranjčević, Vidrić, Krleža. On je srpsku pesničku reč odvojio od uloga koje se ne tiču same poezije time što je lepotu reči i ono što tom lepotom stvara stavio ispred i iznad svih drugih uloga.
