Debitantski roman nobelovca Kazua Išigura postavlja temelje svim elementima njegove poetike iz narednih šest romana zbog kojih je postao toliko slavljen pisac: sveden, eliptičan stil, besprekorno uobličena rečenica, kompleksna, slojevita karakterizacija likova i, naravno, sećanje (i njegova nepouzdanost) kao centralni motiv celokupnog Išigurovog dela.
Suptilno, polako i vešto, pred čitaocem se razvija pripovest o Ecuko, usamljenoj udovici japanskog porekla koja u sadašnjem vremenu romana (1980-e) živi u Mančesteru i proživljava nedavno samoubistvo svoje kćeri. Vraćajući se sve dublje u prošlost, priseća se jednog posebno toplog leta u Nagasakiju, gde je odrasla, pred kraj američke okupacije Japana, s početka pedesetih godina prošlog veka. Ona i njeni prijatelji s velikim naporom pokušavali su da se vrate normalnom životu posle stravičnih dešavanja koja su zadesila taj grad 1945. godine. U sećanje joj dolazi i neobično prijateljstvo sa Sačiko, nekada imućnom ženom koja je posle rata potpuno osiromašila. Sklapanje kompleksnog mozaika uspomena nesrećne Ecuko uskoro dobija dramatičan i uznemirujući obrt.
Prevod sa engleskog: Miloš Mitić
„Originalni, izvanredni genije.“ – New York Times
„Sablasna, besprekorno sklopljena enigma.“ – Sunday Times
