Učenje na prošlosti je dobro. Gubljenje i gušenje u njoj nije.
Nije moguće uvek biti srećan i imati život u kome se nikada ne dešavaju loše stvari. Nepredviđeni događaji na tom putu uključuju ratove, pandemije, ekonomske krize, ali i voljene osobe koje umiru, druge koji nas teraju da patimo ili nam ubacuju klipove među točkove i kvare naše planove.
Ipak, do sada su nam priručnici za lični razvoj punili glave neosnovanim idejama koje su proizvele pogrešna očekivanja. Ubeđivali su nas da „želeti znači i moći”, a time su naše živote pretvorili u stalnu borbu, punu razočaranja i osećaja krivice. Usadili su nam u glavu da „sreća ne postoji” i da smo mi ti koji privlačimo sreću i nesreću, čineći nas nesposobnim da prihvatimo neuspeh i hraneći spiralu frustracije.
Ovom knjigom Paolo Borcakijelo, na jednostavan i vrlo praktičan način, objašnjava neke dinamike koje su u osnovi naših svakodnevnih akcija i načine da ih poboljšamo. Govori nam kako da se nosimo s nekim situacijama i ljudima na koje ćemo nailaziti na putu, s kojima moramo svakodnevno da se suočavamo i protiv kojih je primereno preduzeti odgovarajuće kontramere. Poziva nas da se suočimo s nekim izazovima koji će nam omogućiti da zaista rastemo i na ličnom i na profesionalnom nivou, na realan, održiv i odgovoran način.
„Kao prvo, međutim, treba da krenemo od početka i redefinišemo teren za igru. Kako?
Tako što ćemo naučiti da razumemo šta nam može doneti trenutke radosti a šta ne, i tako što ćemo, gledajući s prave strane, otkriti blago pred svojim očima koje, zaslepljeni veštačkom svetlošću reflektora, nikada nismo videli. Ako redefinišete teren za igru, možda ćete shvatiti da ste već srećni, a da toga niste svesni.”
