Instiktom izuzetno nadarenog i izvornog umetnika Laza Lazarević (1851-1891) je u svoje novele uneo neiscrpne zalihe za njihovo stalno podmlađivanje i priliv novih značenja. Tako ih je osposobio da sa obogaćenim smislom izlaze na površinu tekućeg i aktuelnog vremena i da se sa prilivom estetske sugesije susreću sa svim budućim naraštajima. Zato se Lazarevićevo književno delo, stvarano sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestoga veka, u celini prelilo u dvadeseti vek, i u njemu, pod okolnostima veće literarne konkurencije i strožih estetskih merila, stalno doživljavalo porast afirmacije.
