Bilo je to jedno sasvim obično jutro u džungli. Mnogi stanovnici su još uvek spavali, neki samo dremali, a neki vredno tragali za obrokom. Ženka pantera, Bagira, krenula je u svoju uobičajenu šetnju. Volela je da uživa u tišini i samoći pre nego što se džungla pretvori u bučnu šumu.
Tokom šetnje učinilo joj se da čuje neki plač. „Dete u prašumi?“, zapita se ona naglas. Odmahnula je glavom i ubedila sebe da umišlja. Nastavila je šetnju mada joj sumnja nije dala mira. Ali, kako se približavala reci, taj glas je bio sve jači i jači. Protrljala je šapama oči, jer još uvek nije mogla da veruje.
