Zapisi Lava Nikolajeviča Tolstoja o svom duhovnom traganju ostaju u istoj meri neprijatni koliko i vredni i istiniti. U njima vidimo čoveka koji nije mogao da obmanjuje samog sebe o svom stvarnom stanju. Koji je bio spreman da bude pošten i iskren prema samome sebi čak i onda kada je trebalo da prizna da je pogrešio i time baci svoju veličinu i slavu u prah, i to pred drugim ljudma ,koji ga posmatraju sa sažaljenjem i potcenjivanjem. To je uporna i smela borba da se vrlina i dobro iznedre iz čovekove duše upravo kroz priznavanje sopstvene slabosti i zla,ali i kroz stravstveno odricanje od njih, kao i od nečega što nam je strano i u čemu se više ne prepoznajemo.
