Danijele je mladi pesnik koga muči nepoznata boljka, „nevidljiva bolest u visini srca ili mozga“. Odbija da se automatski povinuje obredima kojima, izgleda, podleže čovečanstvo: pronaći posao, zasnovati porodicu… Njega, naprotiv, privlači vrtlog praznine, i već četiri godine pada „precizno poput kakvog olimpijca“. Nema više snage ni da piše, a njegov život mu deluje besmisleno. Zarad svojih roditelja Danijele pokušava da potraži pomoć — mora da uspe da preživi, a to će učiniti kroz posao. Trećeg marta 1999. potpisuje ugovor sa zadrugom povezanom sa dečjom bolnicom Bambino Đezu u Rimu. U toj posebnoj „kući“, u kojoj borave deca obeležena bolešću, susreće brojne poglede koji će ga, malo-pomalo, naterati da sebi postavi neugodno pitanje: zašto, ako se čini da je patnja jedini zakon koji vlada svetom, ipak vredi živeti i pokušati da nešto izgradiš? Odgovori će doći, s one strane svake retorike i sa razornom snagom, iz svakodnevnog iskustva napora i solidarnosti među kolegama na poslu — na mestu kao što je Bambino Đezu, gde se suština života otkriva u svoj svojoj brutalnosti i u trenucima neočekivane lepote. Tu će Danijele u sebi osetiti sve snažniji poziv da ne zatvara oči — i prihvatiće ga kao dar.
