MANAZURU

Hiromi Kavakami jedna je od veoma cenjenih savremenih japanskih pisaca. Rođena je 1. aprila 1958. godine u Tokiju. Diplomirala je na ženskom koledžu Oćanomizu 1980. Dobitnica je mnogih prestižnih nagrada od kojih je vredno pomenuti čuvenu Akutagavinu nagradu za delo Zgaziti zmiju (Hebi no fumu). Ponela je Paskalovu nagradu za kratku priču za mlade pisce za zbirku priča Bogovi (Kamisama), koju je preradila 2011. godine posle Tohoku zemljotresa. Tanizakijevu nagradu dobila je za najbolje prodavan roman Profesorova torba (Sensei no kaban) koji je kasnije i adaptiran za televiziju. Njena dela plene novatorskim i jedinstvenim stilom sa elementima nesvakidašnje fantastike. Roman Manazuru preveden je na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, poljski i ruski jezik. Godine 2007. roman je dobio nagradu Ministarstva prosvete u Japanu za podsticanje novatorstva u umetnosti. Kavakami je poznata i po svojim književnim kritikama i provokativnim esejima. Predaje biologiju i član je Udruženja za proučavanje naučne fantastike.

Dvanaest godina je prošlo od kada je nestao Kein suprug, i ona ostala sama s trogodišnjom ćerkom. Njena nova veza sa oženjenim muškarcem – koji je suprotnost njenom suprugu Reju – doveo je njen život do zasićene kolotečine, a, kako dan za danom prolazi, njen odnos s majkom i ćerkom postao je svakodnevna navika. Kei počinje učestalo da odlazi u grad na obali, Manazuru, mesto koje joj vraća sećanje na trenutke koje ona zapravo nikako ne može da zaboravi. Vreme koje provodi pored vode obuhvata sećanje na godine kolebljivog koračanja i razvija se u nagon da nešto pronađe. Kroz poetski stil koji obuhvata nadrealno i groteskno, suptilna nežnost isijava iz ovih mračnih trenutaka. Manazuru je razmišljanje o sećanju – duboko, precizno zabeleženo ispitivanje odnosa između ljubavnika i članova porodice. U isto vreme, vidno uznemirena i besprekorno predana porodici, Manazuru oslikava portret žene na rubu sopstvenih sećanja i budućnosti.