OBRIS

Pošavši u Atinu, gde treba da predaje na letnjem kursu kreativnog pisanja, engleska spisateljica Fej upušta se u avionu u razgovor s pričljivim postarijim gospodinom. Ćaskaju tokom čitavog leta, a dva dana kasnije ona prihvata njegov poziv na vožnju brodom, tokom koje saznaje i pojedinosti o njegovim neuspelim brakovima i mukama s decom.
Tako počinje briljantni roman Rejčel Kask, koja odbacuje tradicionalna pripovedačka pravila i nepotrebne ukrase zarad izgradnje jasne i stamene konstrukcije na čitavom nizu dijaloga između Fej i ljudi koje ona upoznaje na svom putovanju. U dva navrata, tokom večernjih druženja sa starim prijateljima, sluša priče o manijacima na književnim skupovima i gotovo pogibeljnim iskustvima, dok polaznici kursa dele s njom različita lična iskustva, od onih s kućnim ljubimcima do bitisanja u sopstvenoj svakodnevici. U atmosferi neizdržive vrućine i gradske vreve, njihovi glasovi polako počinju da se prepliću i tkaju složenu pripovest o ljudskoj prirodi.

Obris je roman o pisanju i pričanju, o potrebi da se govori ili ne govori o sebi, o žudnji za stvaranjem i umetnosti autoportretisanja u kojoj ta žudnja nalazi svoju univerzalnu formu, veoma originalno i inteligentno delo jedne od najznačajnijih spisateljica današnjice.



„Beskompromisna i neretko okrutna inteligencija Kaskove i ovde je u punom zamahu. Kao i njena tehnika... Ne mogu da se setim nijedne knjige koju je tako teško ukratko opisati i predstaviti, pre svega zato što je Obris krajnje varljiv u svojoj jednostavnosti i pristupu temi... Stoga jedini način da se približite neuhvatljivoj i fascinantnoj suštini ovog romana jeste da ga pročitate.“
The Guardian

„Vrcavo i razigrano poput bogatih nanosa boje... Odavno nisam čitala tako čudan, zapanjujuće originalan i uznemirajući roman... Svaka reč je promišljena, precizno podešena, opčinjavajuća. Obris je trijumf stava i smelosti, primer majstorskog stila.“
Džuli Majerson, The Observer

„Očaravajuće... Obris je nešto potpuno drugačije, svet koji se stapa i sjedinjava s našim, mada ne na način na koji smo to možda očekivali.“
The New Yorker