Lopov Leonida Leonova je knjiga neobične biografije. Njen put se odvojio od autorovog: za svet Leonov je pre svega tvorac Lopova, a sudbina romana je primer nesporazuma umetnika i kritike. – Gorki je primetio da „u Rusiji ova knjiga nije shvaćena, niti po zasluzi ocenjena“. Jermilov, Gorbov, Sere-brjanski, Nusinov, protumačiči su delo kao otpor revoluciji. A, u stvari, Leonov je Oktobarsku revokuciju prikazao iz drugog aspekta: umesto svečane tribine istorije, okrenuo je njeno naličje. Junaci dela nisu oni koje je Oktobar digao iz nizina, već ljudi poobarani sa raznih socijalnih meridijana – bivši spahija, generalske kćeri koje postaju prostitutke, nepmani-špekulanti, lopovi, cirkusani, zanatlije. – Leonov je već izborom sredine narušio normativni tretman teme; u suštini, revolicija je uz svoju epohalnost i svetlost dobila i senku koju je imala i u stvarnosti. – Ne konfrontiraju se samo predstavnici antagonističkih klasa, već i etapa revolucije. i međusobno se ne priznaju. Sreli su se epos, izrešetane zastave, petokrake na čelima, isukane sablje eskadrona u jurišu uz muziku šrapnela i ognjimih reči „Buđonovke“, rane i ordenje na grudima, ponos ratnika i nepomućena vera da posle poslednjeg „ura“ dolazi osvojena sreća za sve ljude, i – kancelarijsko piskaranje, skupljanje poreza, računaljke, plehane značke na reverima, dokazivanje vernosti Oktobru saradnjom u zidnim novinama i čak – potkazivanjem. Tu su mogla nastati samo dva osećanja: ratnikov prezir i činovnikova patološka zavisnost.
Književna kritika je ovaj roman uvrstila među pet najboljih ruskih romana XX veka.
Preveo i pogovor napisao Milosav Babović.
