Nije mi bilo ni na kraj pameti da pišem ovu knjigu. Četrdeset puta sam sebi obećao: neka sve odstoji, odleži – što se upamti i ne izgubi, to će i biti najvažnije. Samog sebe sam izneverio. Knjiga mi se sama ispričala, čim sam pero umočio u mastionicu. Poznati su slučajevi kada su lekari, ne gubeći svest, rukovodili teškim operacijama koje su im radili. Ili zapisivali svoje osete u trenutku ujeda zmije otrovnice, dobijanja povrede.
Ovde je, bože oprosti, žanr u nečemu sličan. ...Kuda se denuše iz mene moj život, moja vera, moja radost? Kod pesnika je još tačnije: Kako je strašno, jer duša prolazi, kao mladost i kao ljubav.
(Zahar Prilepin)
