Priča o Davidu, dečaku poput Malog princa, koji dolazi sa one strane i koga vidi samo jedna devojčica.
Kako bi bilo lepo …
Putovanje na Himalaje, Kilimandžaro, Etiopiju, Ararat i druge udaljene krajeve sveta bilo je neka vrsta učenja o nama. Susretali smo različite ljude, šetali u gradovima u kojima nismo bili, jeli hranu koji nismo pre imali prilike i provodili vreme kao ljudi oko nas. Mnogo smo naučili i shvatili u stvari da smo svi manje više isti, da u osnovi imamo slične snove, koje uglavnom nije lako ostvariti. Imali smo vremena da mislimo o svemu, da se setimo onih koji nisu više sa nama i koliko u stvari važnih stvari propuštamo jer stalno negde žurimo. Komunikaciju sa Davidom smo uspostavljali pomoću kauboja, njegove igračke, koju smo nosili gde god smo išli. Slikali smo se njom i verovali da nas David vidi. Fotografije su nam pomogle da shvatimo vapaj Dalaj Lame za glečerima, kako se Hemingvejev leopard našao na vrhu Kilimandžara, gde je završila Nojeva barka, ali pre svega da razumemo koliko je nerazumno ponašanje ljudi koji uništavaju živi svet oko sebe i ne shvatajući da time uništavaju sami sebe. Kao što su nekada nestali dinosaurusi, danas nestaju nosorozi, lavovi, ajkule, pa čak i vukovi, gotovo neprimetno kao da to nije ni važno. Ljudskoj bahatosti se malobrojni suprotstavljaju na razne načine, a ja sam zamislio da nam David pomaže. Ovo su priče o opstanku ili pokušaju da kod Davida iza duge sklonimo sve koji su ugroženi. Kako bi bilo lepo da je to moguće, ili bar da ova knjiga pomogne svima da razumeju da moramo da se promenimo da bi sačuvali svet oko nas.
