Kakav čarobnjak iz prošlosti je Stanislav Vinaver.
Odlukom gradske vlasti u Šapcu 2016. godine osnovana je njegova fondacija. Sve je ukazivalo da je ta razborita odluka doneta da bi se napokon najevropskijem Šapčaninu odalo zasluženo priznanje. Ali „inokosni organi“ fondacije sapleli su se već na prvom koraku, i, tek što su prohodali odrali su oba svoja kolena. Njihova prva odluka bila je da osnuju „Vinaverovu biblioteku“ i da kao njen
jedini sadržaj - police - popune sa sabranim delima Radomira Konstantinovića u 34 toma. Spiritus movens te odluke bio je prof. Gojko Tešić koji je razgoreo „utuljena kandila “ naše moderne između dva svetska rata, a glavni promoter ovog poduhvata bila je gosp. Latinka Perović koja se proslavila kao sekretar CK Saveza komunista koja je još jednog znamenitog Šapčanina – akademika Mihajla Đurića – oterala na robiju zbog javno iznetog stručnog mišljenja na amandmane na Ustav SFRJ iz 1971. godine. I tu nastaje rascep, razdor i provalija u shvatanju i tumačenju Stanislava Vinavera. Vinaver kao perpetum mobile naše književnosti, kao Homo universalis naše kulture, polihistor koji je ukrštao reči sa muzikom gde je matematika ritma, uvek, bila u simfoniji sa melodijom razuma, intuicije i instinkta, učinio im se pogodnim da ga iz univerzalnog prostora naše slobode - Vinaverova konstanta - prevedu u pomrčeni prostor naše kolektivne krivice - Habzburška konstanta. Na čitaocu je da donese odluku: Da li je u društvu Vinaverovih ratnih drugova ili je zli volšebnik koji od svojih poraza stvara sebi grudobran.
P.S. Ovoj knjizi biće zamereno: srbovanje, srpstvovanje i srbarenje, ali baš zato i uprkos tome Tito i Krleža su neizbežni da bi se razumela. Ni koraka nazad.
