U knjizi je prikazan čitav niz novijih teorija pripovedanja (u neknjiževnim i književnim disciplinama) sa ciljem da se pokaže kako one menjaju naše razumevanje ne samo umetničkih već i neumetničkih oblika u prozi, kao što su biografija i istorijski spisi. Date teorije Volas Martin upoređuje i vrednuje pomoću ponavljanja koja upućuju na iste primere: Sreću Ketrin Mensfild, Kratki srećni život Fransisa Makombera Ernesta Hemingveja i Doživljaje Haklberi Fina Marka Tvena, i niz priča zasnovanih na folklornom motivu ponovo plaćenog ljubavnog poklona.
Martin u uvodnom poglavlju prvo opisuje teorije proze koje su bile uticajne u američkoj i engleskoj kritici pre šezdesetih godina XX veka, a zatim iznosi teorijske razvoje prošle generacije, u periodu u kome je predmet proučavanja narativa stekao međunarodni i inerdisciplinarni značaj. Središnja poglavlja prate promenu od strukturalne analize zapleta do obuhvatnijih pristupa narativnom diskursu, reader-response kritike i problema interpretacije.
Martin takođe posmatra formalističke, strukturalističke i semiotičke teorije u odnosu na širi kontekst tradicionalne kritike i alternativnih pristupa tumačenju. U zaključku razmatra načine na koje narativi mogu da prevaziđu teorije koje se koriste u njihovoj analizi i teškoće sa kojima se kritičari i filozofi susreću u pokušaju da odrede termine kao što supripovedanje i proza. Čitav niz tematski podeljenih bibliografija omogućava poseban uvid u novije radove iz teorije narativa. Zbog živog i jasnog stila knjiga Novije teorije pripovedanja biće dobro dočekana u krugovima svih studenata proze i kritičke teorije.
Volas Martin je profesor engleske književnosti na Univerzitetu Toledo. Diplomirao je na Oberlin koledžu, magistarsku tezu odbranio na Stanford univerzitetu, dok je diplomu doktora nauka stekao na Univerzitetu London.
