Šta bih dala da sam sad u "Dobrom danu" sa Anči! Čudno je to u životu: da bi napredovao, da bi prešao na viši nivo, kao što ćemo mi sada iz naše osnovne škole otići u razne srednje škole i gimnazije, čovek mora da ostavi onaj prethodni nivo. Baš bez veze! Ima u životu toliko mnogo pravila koja ne razumem. Izmislili su ih odrasli. Deca nikada ne bi smislila nešto toliko surovo. Zašto bih ostavljala nešto što volim? Nešto što mi odgovara? Zašto? Bili smo zajedno osam godina. To je više od polovine života svakog od nas! A za to vreme svako je, osim svog života, živeo i živote svih ostalih iz odeljenja. A to su dvadeset četiri života! Svakoga dana! Kako to može da se ostavi?
