Ona je jedna veoma posebna devojčica. Doktorka Koldvel kaže za nju da je mali genije.
Sad ima deset godina i koža joj je kao u princeze iz bajke: bela kao sneg. Zna da će, kad odraste, biti lepa i da će se prinčevi saplitati jedan preko drugog da bi se popeli do njene kule i spasli je. Pod pretpostavkom, naravno, da ima kulu. U međuvremenu ima ćeliju, hodnik, učionicu i kupatilo.
Svakog jutra, ona čeka da dođu po nju i odvedu je. Narednik ulazi sa puškom u ruci, a njegovi ljudi vezuju je za kolica. Šali se sa njima i kaže im da ne ujeda, ali oni se ne smeju.
Voli školu. Voli da uči o slovima i brojevima i o svetu izvan učionice. Priča svojoj omiljenoj učiteljici o svim lepim stvarima koje će raditi kada odraste. Ne zna zašto ta njena priča toliko rastužuje gospođicu Džastino.
Uskoro će saznati...
