Pišući Cara, Kapušćinjski kao da je veoma jasno predvideo neminovnost pada i mehanizme rušenja svake autoritarne vlasti, a ne samo one u Etiopiji. Time ova knjiga pojačava i svoje aktuelno i svoje trajno književno značenje.
Prevedena na više od trideset jezika, ova knjiga nastala je posle njegovog povratka iz Etiopije, gde je radio kao dopisnik Poljske novinske agencije. U Caru opisuje poslednje mesece vladavine Hajla Selasija i njegov dvor, kao i ljude koji su sarađivali s njim. Od njihovih ispovesti Kapušćinjski je stvorio delo koje pokazuje mehanizme vladanja: kako funkcioniše i kako pada autokratska vlast.
Kapušćinjski iz tih razgovora pokušava da izvuče zaključke koji se odnose na autokratski sistem uopšte: „Nije uopšte bilo slučajno to što su se oko cara nalazili većinom podli i prosti ljudi. Podlost i prostota su uslovi za nobilitaciju, na osnovu ovog kriterijuma monarh je birao svoje favorite, za to ih je nagrađivao, davao im privilegije. U dvoru nijedan korak nije napravljen, nijedna reč nije izgovorena bez njegovog znanja i saglasnosti. Drugačije nije moglo da bude jer je uslov za boravak u carevoj sredini bilo negovanje njegovog kulta; ko je u tome slabio i gubio vatrenost – gubio je mesto, otpadao, nestajao. Hajle Selasije je živeo među svojim senkama, njegova svita bila je umnožena monarhova senka.“
Sa distance, s ironijom koja je ponekad na granici crnog humora, Kapušćinjski slika „božansku carevinu“, u kojoj jedna ličnost odlučuje o svemu.
Rišard Kapuśćinjski (1932-2007) poljski je esejista, pesnik i novinar, predavač na brojnim stranim univerzitetima, poslednjih godina života bio je među glavnim kandidatima za Nobelovu nagradu za književnost.
Još kao student istorije u Varšavi pisao je reportaže. Godine 1956. dobio je prvu nagradu za reportažu. Na predlog redakcije „Štandar mlodih” otišao je na prvo veliko putovanje u Indiju, Avganistan i Pakistan. Reportaže koje je tada napisao dopale su se čitaocima, a sledeće, s putovanja u Japan, Kinu i Hong Kong donele su mu pravu slavu. Šest godina bio je jedini poljski dopisnik u čitavoj Africi, u kojoj je organizovao i diplomatsko predstavništvo. Od 1968. pet godina radio je u Latinskoj Americi. Bio je stalni dopisnik iz Čilea, Brazila i Meksika. Plod ovih putovanja su knjige: Zašto je poginuo Karl fon Špreti? (1970), Hristos s karabinom na ramenu (1975) i Fudbalski rat (1978). Neumoran u traganju za izvorima savremene istorije, Kapuščinjski je često bio očevidac, a ponekad i učesnik istorijskih događaja u Aziji i Africi, na Bliskom istoku, a 1975/76. u Angoli. O tome šta je video i doživeo u ovoj zemlji napisao je u knjizi Još jedan dan života (1976).
Sa reportaže je prešao na drugi žanr sa više književnih elemenata, koji je teško definisati: Car (1978) i Šahinšah (1982). Ove knjige donele su mu pravu slavu van granica Poljske, naročito Car, knjiga u kojoj su pokazane kulise dvora cara Hajla Selasija. Knjiga je prevedena na više od trideset jezika.
Posle raspada SSSR-a Kapušćinjski je odlučio da poseti njegove bivše republike o kojima je napisao knjigu Imperija (1993)(Samizdat B92, 1997). Ogroman uspeh doživelo je remek-delo Putovanja s Herodotom (2004) koje mu je donelo brojne nagrade u zemlji i inostranstvu.
Kapušćinjski nikada sebe nije smatrao pesnikom. Ipak, autor je dve knjige pesama: Beležnica (1986) i Zakoni prirode (2006). Objavio je takođe šest knjiga kratkih zapisa i refleksija, pod naslovom Lapidarijum (1990-2007) (Samizdat B92, 2001). Koliko mu je bio značajan odnos prema drugom i drugačijem najbolje pokazuje u maloj knjizi Taj Drugi (2006), u kojoj analizira pojam drugosti s reporterskog, filozofskog, antropološkog i sociološkog gledišta.
