Šopenova pisma, pisana tokom čitavog njegovog života, još jedna su potvrda kako su zapravo neulepšani životi velikana zapravo bili. Ono što kasnije dobije oreol mitskog, u svakodnevnom životu koji se u životu velikih lјudi zove trenutak sadašnji, uglavnom je ispunjeno običnim lјudskim osećanjima na granici cinizma i surevnjivosti. Dvadeset godina u Polјskoj, sedamnaest u Parizu. Nije iznenađenje što ovde nisam ništa posebno, naročito pošto ne znam njihov engleski jezik. Oni ne toroču dok sviram i svuda lepo govore o mojoj muzici. Ali to ne važi za moje „patulјke kolege“ koje su oni ovde navikli da prikazuju. Radi se o tome da me oni smatraju nekim amaterom koji će uskoro posati grand seigneur zbog toga što nosim čiste cipele i ne delim im posetnice na kojima piše da dajem časove, sviram na večernjim zabavama, itd. Šopen, 255. Pismo. Tako da sam ovde srećan koliko sebi uopšte smem da dozvolim. O muzičkim temama ovde nema ni govora. Nemam nimalo motivacije, izgledam kao magarac na maskardi, ili kao violinska žica E zalutala na violi. Zabezeknut sam, obmanjen, iskočio sam iz zgloba potpuno. Šopen, 259. pismo Ti si moje staro čembalo na kojem su vreme i događaji svirali svoj sumorni tremolo. Da, dva stara čembala. Mada ćeš se ti protiviti da budeš u takvom društvu. Ovo govorim bez omalovažavanja njihove lepote i virtuoznosti. Najgore od svega je što nas je napravio najveštiji majstor, neki Stradivari sui generis, koga nema više među živima da nas popravi. U trapavim rukama ne proizvodimo nove tonove, a u žudnji za virtuozom u sebi gušimo sve ono što niko od nas ne može da izvuče. Što se mene tiče, jedva dišem... Šopen, 260. Pismo. Kaži Laraku za stan. I da ću mu pisati. I poslati mu novac, ili lično doći. Kad bih samo znao da ću u Parizu preko zime imati šta da jedem. Šopen, 262. Pismo. Kada bih bio zdrav, sa dva časa dnevno bih imao dovolјno da ugodno živim do smrti. Ali, slab sam. Za tri ili četiri meseca ću pojesti sve što imam. Ukoliko budeš našao neki stan, ne iznajmlјuj ga bez pismenog ugovora i pre nego što otkažeš stari. Šopen, 267. pismo
