Postoje različite književne teorije o tome šta se dešava na relaciji pisac-čitalac, to jest, kakav je čitaočev horizont očekivanja. Da li je sama knjiga objekat lepote, ili je to štampani tekst? Pisac ovog predgovora veruje u lepotu samih knjiga, pa i u lepotu prelomljenog teksta na stranicama, ali ne veruje u to da je to atribut lepote same književnosti. Ono u šta pisac ovih gotskih priča veruje jeste ono što je sadržaj fenomenološke teorije u recepciji književnosti.
Jednostavno rečeno: čitalac dobija tekst kao predložak za maštanje i pravljenje slika u svojoj glavi. Pisac takođe ima svoje slike kada piše knjigu i on ih na najprecizniji način saopštava lepim tekstom.
Čitalac, međutim, svaki za sebe, ima svoje slike u glavi dok čita knjigu. Nema dva ista čitaoca i nema dve iste vizuelne predstave književnosti.
Tu negde, u tim slikama, stanuje i književni strah. Čime se on meri?
– Iz Uvoda
