Osovina zbirke oko koje se vrti pripovedanje Jadranke Milenković jeste individua koja štrči u svojoj porodici, usamljena ćerka, nestala sestra bliznakinja Andreasa Sama koju su usvojili nepoznati staratelji. Nekada sa imenom a nekada bezimana junakinja, za koju bismo mogli reći da igra glavnu ulogu u većini priča, ostaje povučena u sebe i kada odraste. U vremenu u kome neko drugi treba da bude dete ona i dalje posmatra svet istim onim očima različitih distanci, nikako mu se ne priključujući; ova snažna žena ne uživa u svojoj samoći ali joj se prepušta kao savršenom utočištu. Deluje da svet oko sebe ona oseća poput Sartra, kao mučninu na vrhovima prstiju.
Stoga autorka, sopstvenom voljom bliža klasicima nego trendovskim piscima, kroz priče razmatra filozofska pitanja svesti, egzistencije ili religije, odvodeći nas svakom pričom barem jedan korak bliže odgovoru.
