Ćuteći, stigli su do mora, namestili prostirku na ivicu betonske terase i legli da se sunčaju. Sunce ih je ravnodušno primilo u svoj širok, blagi zagrljaj. Ležali su tako, jedno pored drugog, dodirujući se gotovo, a negde u dubini, ispod njih, između njih, rasla je nevidljiva pukotina.
Frida Filipović svojim pričama gotovo programski preispituje šta znači biti žena, biti vidljiva i na koje načine je to moguće u patrijarhalnom društvu, dovodeći u pitanje samorazumljivost i jednoobraznost ove pozicije. Autorka je, sa izuzetnom psihološkom iznijansiranošću, dosledno narativizovala zazorne ženske pozicije u društvu, pišući o devojkama, razvedenim ženama, neudatim ženama, prostitutkama, tekstilnim radnicama, prodavačicama, sluškinjama, dakle, o ženama čiji socijalni status nije regulisan građanskim brakom, o ženama društveno i ekonomski depriviranim, ali i o ženama ekonomski i profesionalno emancipovanim koje podležu pritisku internalizovane patrijarhalne norme. Pripovedačka lucidnost Fride Filipović, iz koje vibrira sugestivna snaga etosa njene imaginacije, premrežava pripovetke rezovima koji su patrijarhalni odnosi, kapitalizam i fašizam, pravili na ženskim telima, iskustvu, mišljenju i osećanjima, na ženskim životima.
Izbor je načinjen na bazi četiri objavljene knjige, Priče o ženi (1937), Do danas (1956), Razilaženja (1973) i Eksterijer, pogled na vrt (2002), sa željom da se pripovedni svet Fride Filipović otvori čitaocima u njegovoj punoj estetskoj meri i emancipatorskom potencijalu.
Žarka Svirčev (urednica izdanja)
