Novinar i pravnik Vladan Paunović se predstavlja i kao pisac, i to knjigom kojom dominiraju note neposrednosti pripovedanja i lične romantike; njegovo pisanje okupira ona osobena crta za kojom posežu književnici koji se ne stide ljubavi prema voljenom biću, odnosno bračnom drugu, sestri, bratu… pa i prema prirodi. Dok se negde napolju jurnjava, reklo bi se nepotrebna i nerazumljiva, odvija i traje, ljubav prožima aktere Paunovićevih priča. Aktera obično nema sijaset: tu je najčešće jedan muškarac i tu je jedan objekat njegove žudnje, supruga koju sasvim očigledno voli. Ili su tu deca koja postavljaju sasvim obična iskrena pitanja, lišena saznanja o relativizaciji pitanja dobra i zla. Pritom su književni junaci ovde zamišljeni kao ljudi od krvi i mesa, koje možemo sresti u našem kraju, odnosno već u susednom stanu, sa svim manama što proizilaze iz svakodnevice i životne borbe u smutnim vremenima današnjice. Izjaviti ljubav nekome, međutim, ispostavlja se da nije lako. Jer dok jedan partner stremi ljubavnom zanosu, drugi je pun briga ili zamršenih filozofskih egzistencijalnih pitanja pa vođen Paunovićevim perom svaki akter mora pronaći ono najbolje u sebi kako bi utešio svog partnera potrđujući i dokazujući mu tako svoju privrženost. Isto tako, nije lako ni deci dati iskrene odgovore, a da se dobro ne pomučimo kako se ne bismo okaljali u njihovim očima. Po tome ova knjiga podseća na Egziperijevog Malog princa, u najboljem smislu ove tvrdnje.
