Žanr novele, ili kratkog romana koncentrisanog pre na psihologiju junaka nego na radnju, u srpskoj književnosti piše se razmerno retko, ali ta literarna dela predstavljaju onu crvenu liniju najplemenitije proze sprske književnosti: od novela Povareta Sime Matavulja i Vetar Laze K. Lazarevića do Proklete avlije Iva Andrića. Ovom plemenitom nizu Aleksandar Gatalica je u XXI veku – stoleću nenaklonjenom ovoj vrsti filigranskog rada na rečima – dodao tri novele objedinjene u knjigama Euripidova smrt i Dijalog sa opsenama, u kojima majstorski razrađuje unutarnji život, misli i preokupacije tri znamenite ličnosti istorije: antičkog tragediografa Euripida, helenske heroine, pesnikinje Sapfe i meštra baroknog slikarstva i dvorskih spletki Petera Paula Rubensa.
Na granici eseja i fikcije, ove proze nemaju sličnih u poslednjih dvadeset godina u nas, a pitanjima koje pokreću i nijansiranošću duševnih stanja i moralnih dilema protagonista, dosežu do najvećih uzora ovog žanra u srpskoj literaturi.
Ukoliko je Fuentes ubedljivo izneo, literarnim sredstvima, sve bolesti svog kontinenta, onda je Gatalica u Euripidovoj smrti ogolio sve zločine evropske civilizacije, od Atinjana koji su iz uverenja svoju najmlađu i najlepšu decu poslali u pohod na Siciliju, pa sve do grozomornog XX veka, čije su visoke peći progutale milione dece. Euripidova smrt je novela koja operiše idejama u onom smislu u kojem to definiše Žid: „Ideje me zanimaju iznad svega“, kaže Žid. „One žive, one se bore i umiru kao ljudi.“
Đorđe Pisarev
