Da li živimo u „ludojˮ stvarnosti ili su njeni junaci bolesne osobe? Ta zamka stvarnosti i jeste neka vrsta autorkine opsesije, jer gradeći nam kroz priču stvarnost upravo onakvom kakva jeste, ona nas tjera da se sudarimo sa njenom apsurdnošćui da počnemo razumijevati iščašenu logiku njenih junaka – da se samo pomoću apsurda može nositi sa ovom i ovakvom stvarnošću. Njeni junaci su obilježeni užasom vremena koji je nemoguće preraditi i oblikovati u nešto smisleno. Oni žive u nekoj vrsti postapokaliptičnog svijeta koji nije ni uništen ni spasen, nego razrušen i raščaran, ali nam se uz njen majstorski crni humor ipak malo lakše nositi sa tim spoznajama.
