„Užice sa vranama“ je kapilatlno delo pesnika i dramskog pisca Ljubomira Simovića. Ova knjiga u najkraćem je žanrovski opisana kao „hronika jednog grada koja je povremeno roman, ili roman koji je povremeno hronika“.
Svoju hroniku Užica, istorijsku priču napisanu romansiranim stilom, Simović počinje opisivanjem najstarijih tragova u pećinama oko grada, traga za najstarijim pomenima grada, istražujući razna dokumenta. Baveći se ljudima koji su tu stolećima živeli, služeći se njihovim pojmovima i jezikom, Simović ovoj knjizi daje težinu dokumentarnog zapisa o jednom vremenu. Tu su i nezaboravne, duboko utisnute slike autorovog detinjstva u ovom gradu.
Užice i njegova okolina nisu jedine teme ovog romana. Simović prati užičku vojsku gde god se ona nalazila braneći otadžbinu: na Javoru, Slivnici, Bregalnici, Ceru, albanskim gudurama, Krfu, Kajmakčalanu, Kadinjači, Bosni... Najviše prostora Simović posvećuje Drugom svetskom ratu, ne štedeći kritike Josipa Broza i lokalnih funkcionera.
Istoriju Užica autor završava onog trenutka kada Užice prestane da postoji kao Užice, i kada se na prilazima gradu pojave nove table sa natpisima ""Titovo Užice"". Sam autor nazvao je svoj roman „pričom o gradu koja hoće da bude priča o narodu“.
