U ovoj prozi vrhunske jednostavnosti, u tesnacima asocijativnih tokova od Prusta do Zebalda, Bojan Savić Ostojić ponovo pleni istančanošću svog spisateljskog dara. Bez obzira na to što autofikcija na ovim prostorima njegovom knjigom ubire važne poene, Savić Ostojić ispisuje svoj povratak korenima na način neprimeren ma kojim tekstualnim strategijama. U "Vremenu vode", on ne želi „da se seti nego da se seća, natenane, samog sećanja radi, bez žurbe, bez potrebe da sećanjem bilo kakvu rupu popuni“, želi da se „zaigra i zaboravi u sećanju“. Evokacija svetova detinjstva postaje na ovaj način invokacija, a označitelji ove invokacije, od Valjeva do Mionice i Beograda, pa onda opet Valjeva, postaju Zadarska ulica, „Strela-Valjevo“, oljuštena petokraka, spomenik Stevanu Filipoviću… Struktura porodičnog romana ovde se ne organizuje po načelima žanrovskih potreba, a ne postoje ni senke zaboravljenih predaka jer oni nisu zaboravljeni nego su sam narativ. Periferija postaje pandan centru, lepota se opire prolaznosti a prošlost se nikada ne ukazuje kao daleka zemlja... - Miroljub Stojanović
Klesanje jezika vodi "Vreme vode". Iz nesvakidašnje brige za preciznost i usredsređenost izraza, oblikovana veštom, lirski podsticajnom, a diskretnom organizacijom pripovedanja, izranja priča o raskoši iza umornih pejzaža – o teretu porodičnosti, dostojanstvu, iskupljujućim ćorsokacima uspomena i nesvodljivosti života na istinu dokumenta. Živopisno, elegantno, dirljivo, nežno misteriozno, pa i lično, ali ne i paradno razodevajuće, Bojan Savić Ostojić napisao je u svemu zaokruženo, ali nezavršivo delo, koje se iznova napaja kako podzemnim tokovima tako i bunarom sećanja. Uprkos svemu što je može sprečiti, priča, poput vode koja uvek nađe put, trijumfuje. Zato je krajnje vreme da se prepozna dragocenost izdvojenog, tumaralačkog pogleda, što kroz talase utisaka dodiruje sámo srce stvari, omogućujući da pripovedač ne poseduje priču, već priča pripovedača. - Uroš Đurković
