Romanopiscu Petru Miloševiću se, izgleda, ispod pera otelo čitavo Pomaško selo i još pola Sentandreje. I to sa uspehom. I na svu sreću. Jer, neko je ovo morao da napiše. Baš ovako!
Da razgrne skramu zaborava sa života Srba u rasejanju. Sa rukopisa prethodnika, mučenika na istom poslu, od Venclovića i Piščevića, do Ignjatovića i Crnjanskog. Da njihovu i svoju uobrazilju overi pečatom stvarnosti; da o sopstvenoj sudbini progovori čovek umesto istoričara, analitičara i birokratije; da pisanjem podigne spomenik pokoljenjima, kao prvi i potonji jevanđelista
