Ciklična kretanja i repetitivnost poslužili su Jovanoviću da svog naratora upiše u grad-lavirint, sistem bednih prestoničkih stanova i soba nedostojnih ljudskog bića, gde će ovaj manično da ne živi po postsocijalističkim ćumezima, u društvu teško zamislivih kretura koje postoje tek posredstvom mračnih rupa u koje namamljuju beznadežne stranare.
Sumanuta potraga za prostorom odvija se u vremenu koje kao da ne prolazi, na desadovski način, situacija se usložnjava isključivo u perspektivama umnožavanja pozicija, odnosno stambenih lokacija i njihovih vlasnika. Iz tog razloga je Jovanovićev nesposobni Odisej opterećen aurom koju nema s kim da podeli u savremenoj literaturi pisanoj našim jezikom/jezicima.
Srđan Srdić i Vladimir Arsenić
