Novi roman Marije Knežević lucidno je i pronicljivo svedočanstvo jednog vremena, ali i svojevrsna parodija na takozvanu on the road prozu, u kojoj se, kroz humor čijem “listanju” ništa ne izmiče, promišljanje smisla i strast za „lutanjem” sada prelamaju u životnoj prizmi glavne junakinje romana.
Auto je roman o ženi na razmeđi vekova, o savremenom svetu koji se u turbulentnom periodu na balkanskim prostorima izmenio iz korena. Iako je junakinja na samom početku izmeštena u neki drugi, „srećniji“ prostor, i to onaj američki, pravog mesta za „normalan“ i „sređen“ život ipak nema.
Time narator nastoji da pokaže kako priča jedne individue, ma gde se ta individua nalazila, može biti priča o čitavoj jednoj epohi, odnosno našoj stvarnosti.
Egzistirajući između (auto)biografskog rukopisa („ja pišem svoj život“), i romaneskne „autofikcije” („ja živim svoje pisanje“), ova knjiga čitaoca uvodi u drugačije pripovedačke lavirinte, u jedan provokativan i stilski živopisan narativ gde se Amerika i Balkan jedno drugom još jednom pojavljuju kao „daleki“ i „nepristupačni“.
Sve je zapravo suprotno od onoga što se podrazumeva i očekuje.
„Moj auto se kreće između bivše Jugoslavije i Amerike, rata, opšte a pogotovu ljudske bede, potom famoznog američkog sna koji se u međuvremenu izmetnuo u sopstvenu karikaturu. Ponovo, nije reč o ruganju, već o nekoj vrsti vendersovskog, almodovarovskog sagledavanja.“
