Đorđe Bobić, čovek Arhitekture i čovek Grada, pokazao je u ovoj knjizi sumu svog profesionalnog iskustva i svoje profesionalne samosvesti. Učinio je to predstavljajući arhitekturu kroz vreme, još od časa kada se istorija nejasno deli od mita ili je i sama još mit, pa potom, kroz vremena i poretke, škole i poetike, graditelje i rušitelje, do savremenog doba u kome se mnogo šta promenilo, ali je sudbina arhitekture ostala ista. Arhitektura je čeoni sudar sa činjenicama svog vremena, i to konkretnog trenutka nastanka nekog dela koji docnije, upravo preko tog arhitektonskog ostvarenja, učestvuje u budućem vremenu. Otuda Bobić arhitekturu, više nego ijednu drugu umetnost, vidi u najneposrednijem dijalogu sa vlastitim vremenom. To vreme arhitekturi ispostavlja zahteve i običaje, ograničenja i predrasude, političke i društvene okolnosti, ideološke projekcije i umetničke standarde, prostorne datosti i tehničke i ekonomske uslovljenosti. Arhitektura na taj način postoji u iznudi, živi i nastaje s njom, uspevajući samo u najboljim i najsrećnijim trenucima da prevaziđe nametnuta ograničenja.
Da bi napisao ovako poštenu i nepotkupljivu knjigu, kritički intoniranu i prema svom vremenu i prema svojoj profesiji, čovek mora da bude ostvaren u svom poslu, posvećen njegovim izazovima, odgovoran prema savremenicima i ništa manje prema onima koji će u nekom nedefinisanom sutra ispuniti prostore i zgrade koje oblikuje današnja ili jučerašnja arhitektura. Otuda ova knjiga.
