Za Stojana Bogdanovića čitanje nije samo stvar uživanja i zadovoljstva već i podsticaj za razgovor – otvoren, vrcav, duhovit, polemičan – kako sa pročitanim delom tako i sa samim sobom. Čitati znači nabasati na izazov, na „krivca“ za novu priču, o drugima ili o sebi – svejedno. Književnost već odavno nije ništa drugo nego komentar već napisanog. U krajnjem slučaju, komentar komentara.
Stojan Bogdanović je krivca za ovu knjigu pronašao u Milisavu Saviću, odnosno u njegovim romanima „Pepeo, pena, šapat“, „Hleb i strah“, „Ožiljci tišine“ i „La sans pareille“ i esejističkoj zbirci „Fusnota“. Iščitavajući prozu i esejistiku svog generacijskog drugara, Bogdanović, svetski poznati matematičar i autor na desetine zapaženih pesničkih, proznih i aforističkih knjiga, beležio je neposredno svoje utiske, ne čekajući da dođe do poslednje stranice, što je rezultiralo nizom briljantnih analiza Savićevih tekstova, u formi fusnota i digresija, često anegdotski i autobiografski obojenih. Knjiga je, u neku ruku, razgovor između dva pisca i njihovih dela, sa fokusom na najznačajnije događaje njihovog „prohujalog“ i u mnogo čemu izneverenog vremena.
