Vazda kontroverzan, meko provokativan, apartno unikatan – kako ga je lična žeđ za razlikom u odnosu na art pretke i svakovrsni mejnstrim oblikovala – Andrej Tišma je za samo sedamdeset godina života i pet decenija svoje art prakse izgradio zavidan, podjednako aktivistički fokusiran, medijski razuđen i planetarno prepoznatljiv opus.
To čudo od delatnosti – realizovano mahom nekanonski shvaćenim, idejno dopisanim i rasuto formalizovanim jezicima mejl-arta, fotografije, performansa, videa, digitalnih printova, veb-arta i elektronske muzike – upadljivo je poglavlje Nove umetničke prakse u nekadašnjoj Jugoslaviji i današnjoj Srbiji.
Sve to krasno ilustruje i potvrđuje ova nevelika i netipična, a opet dragocena dijaloško-studijska knjiga, primerno snabdevena akribičnim uvodima u svako tematsko poglavlje iz pera/worda filozofa Milana Đorđevića, kao i njegovim dobro podešenim pitanjima za kojima slede upečatljive odgovorne verbalne kaskade samog Tišme.
Dakle autora koji se tu, srećom, ne eksponira samo kao još živo govoreće artističko JA, nego i kao vrstan poznavalac, često i kritičar svoje art epohe, ljudi koji su je gradili i razgrađivali, planetarnih pitanja, mogućnosti opstanka čoveka i prirode čiji smo deo, uključujući igovor umetnosti kao planetarni proces.
