Posle romana i knjiga prica, po kojima je Momo Kapor (1937–2010) više nego prepoznatljiv u srpskoj književnosti, pred citaocima su njegove manje poznate televizijske kritike koje je, kao svoje prve književne radove, objavljivao dvaput mesecno u rubrici "Mali ekran", u "Književnim novinama" od 1964–1969. godine. Izabrane u ovoj knjizi, Kaporove "price" o televiziji u nastajanju, na medijskom prostoru ondašnje Jugoslavije, svedoce o njegovoj potrebi da u svakom programu ili emisiji traži važan susret sa životom. Britki jezik, dosetka, nemirni duh, obrušenost na glupost, na licemerje, na kukavicluk, izdvajale su ove tekstove od onih kakvim je obilovala ondašnja štampa. Pozivajuci se na Foknera, Prusta, Hemingveja, Hickoka, Trifoa, Godara... polazeci od uverenja da televizija pociva na fenomenu masovne kulture kao "nove audiovizuelne naslednice" tradicionalne kulture, Kapor je tražio "moralni barometar", svestan da mali ekran fabrikuje lažne idole, povladuje šundu i kicu, i zanemaruje stvaralacki duh. Postavio je velike zahteve svakome ko piše o televizijskom programu. Osecajan i maštovit, nadmocan u zapažanju, duhovit u zakljucivanju, poredio je televizijskog kriticara sa Prometejem, mada bez vatre, i ostavio mu na "cuvanje" mali ekran – njegove prave vrednosti i opasne zablude.
