Zašto je Branko Ćopić bio najpopularniji i najčitaniji srpski pisac dvadesetog veka? Da li zahvaljujući lakoći s kojom se čitaju njegovi paradoksalni uvidi u prirodu ljudskog života? Koliko je u svemu tome značajno što je Ćopić književno tako bogato živeo i u dečijim svetovima, što je tako uspešno pisao prozu i poeziju za decu i omladinu, pa se na taj način približio velikom broju svojih čitalaca već u njihovim formativnim godinama? Ili je, možda, još značajnije što je svekoliko njegovo književno delo utemeljeno na ličnom iskustvu, na preobražavanju neposrednih činjenica života u književne svetove? Ali, kao što je jednom prilikom rekao Ivo Andrić, „činjenice“ u književnosti postaju značajne tek „kad počnu da lebde“. A to znači da „činjenice“, oštro utemeljene u određene, stvarne lokalne okolnosti, ljudske sklonosti i obeležja, počinju metaforički da žive tek kad krenu da se dozivaju sa doživljajima drugih ljudi, sa raznim vremenima i podnebljima, te tako otkrivaju neka trajna obeležja ljudske sudbine. Tako „činjenice“ izrastaju i u antropološke uvide neiscrpne zanimljivosti i smisla. S druge strane, nije li se Ćopić isto tako često i uspešno hvatao u koštac i sa savremenim velikim istorijskim i političkim temama? Da li su, najzad, i rani politički skandali oko njegovih „jeretičkih priča“, kao i kasnije proganjanje zbog pisanja „štetne literature“, doprineli njegovoj popularnosti?
S. K.
